Tito i variola vera: Kako je maršal vodio bitku sa epidemijom - Balkan Times

Tito i variola vera: Kako je maršal vodio bitku sa epidemijom

image

„Televizija je bila novi medij u Titovoj komunikaciji sa javnošću i iskoristio ju je već 1968. godine kada je očinskim govorom smirio bunt studenata, samo nekoliko dana posle De Gola koji je to isto učinio u Francuskoj.

Aleksandar MiladinovićDeli

Ipak, prvi potvrđeni slučaj
velikih boginja, za koje se u Jugoslaviji verovalo da su iskorenjene, zapretio
je da pokvari mnoge planove, kako Titu, tako i Jugoslovenima.

„Tito nije imao potrebu da se
bori za glasove – nijednom se nije pojavio na televiziji tokom epidemije.

„To je gospodski ostavio drugima,
a svakako se nije ponižavao da nosi vakcine po Novom Pazaru ili kojekuda",
priseća se epidemiolog Zoran Radovanović, jedan od onih koji se borio sa
najvećom jugoslovenskom epidemijom.

Do 19. maja 1972. godine, kada je iz bolnice izašao
poslednji oporavljeni pacijent, trajala je epidemija variole vere.

Šest dana kasnije, na stadionu
Jugoslovenske narodne armije – današnji stadion Fudbalskog kluba Partizan –
održano je tradicionalno obeležavanje Dana mladosti.

Medijska
slika epidemije

Jakša Šćekić upisao je 1971.
godine Pravni fakultet i u proleće naredne godine sve je delovalo spremno za
drugi semestar prve akademske godine.

Njegov otac Jovan bio je jedan od
najcenjenijih novinara tadašnje Televizije Beograd.

„Tada je sa emitovanjem počeo Drugi program Televizije
Beograd, a moj otac je radio informativnu emisiju 24 časa.

„To je bila jedina informativna
emisija na tom kanalu, a sve je emitovano u boji", priseća se Šćekić,
kasnije i sam novinar.

Šćekić kaže da je epidemija
postala centralna tema emisije njegovog oca.

„Svake večeri, on je imao
vanredne emisije koje su trajale pola sata – sat.

„Kao gosti su dolazili ministri,
lekari – tačno se znalo ko dolazi, država je to određivala i niko od njih nije
mogao da odbije da gostuje.“

RTS navodi da je javnost potom
sve do 15. aprila svakodnevno obaveštavana o širenju boginja, kada su
informacije svedene na sporadične.

Podaci Televizije Beograd govore
da je u emisiji „24 časa” novinar Jovan Šćekić jedini saopštio ime
preminulog obolelog Novopazarca, a njegov sin danas navodi da su ljudi tada
imali potpuno drugačiji odnos prema onome što država saopšti.

„Nemojte očekivati da je u
medijima 1972. godine bilo vlasti i neke opozicije – prenosilo se ono što je
država, odnosno Komunistička partija govorila.

„Samim tim, lakše se sprovodilo
ono što je država nameravala.“

Epidemiolog Radovanović kaže da
je informisanje bilo usmereno na ono što je i lekarima bilo ključno.

„Informacije su bile dozirane i
više usmerene na proces vakcinacije – gde i kada stižu vakcine, gde se nalaze
vakcinalni punktovi.

„Bile su to informacije koje su
smirivale javnost jer je osnovno bilo – vakcinisati.”

Televizija Beograd je 9. aprila
1972. godine objavila da je milion i 700 hiljada građana u Beogradu
revakcinisano protiv velikih boginja.

Titove
veštine komunikacije

„On je bio čovek koji je znao s
ljudima" – ovom rečenicom Josipa Broza Tita opisuje Ivo Goldštajn,
hrvatski istoričar.

„Svedoci i memoaristi navode
njegovu bitnu karakteristiku, koju današnji političari često nemaju – znao je
da sluša druge ljude i to mu je bio obrazac ponašanja.

„Čak je i u poznim godinama znao
da kratkim govorom otvori sastanak, a onda da dugo vremena, čak i satima,
pažljivo sluša sagovornike, pa čak i postavlja potpitanja.“

I ono što se danas često može
čuti – pozivanje političara na „mišljenje struke” prilikom donošenja
ključnih odluka – donekle se može pronaći u Titovoj biografiji.

„Neke strateške odluke su bile
njegove, poput postavljanja strateških ciljeva posleratne modernizacije –
industrijalizacija, urbanizacija, elektrifikacija, i drugi, ali konkretni
projekti na terenu bili su uglavnom u rukama stručnjaka.

„Limitirana demokratizacija i
liberalizacija koju je inicirao početkom pedesetih omogućila je stručnjacima da
se čuju, kao što je otvorila i izvesni prostor za preduzetničke inicijative i u
društvu i u nauci.“

Goldštajn, autor jedne od najobimnijih savremenih
biografija Josipa Broza koju potpisuje zajedno sa ocem Slavkom, kaže da se Tito
susreo sa problemom u komunikaciji sa javnošću onog trenutka kada su stasavale
prve generacije koje se nisu borile u Drugom svetskom ratu.

„Televizija je bila novi medij u Titovoj komunikaciji
sa javnošću i iskoristio ju je već 1968. godine kada je očinskim govorom smirio
bunt studenata, samo nekoliko dana posle De Gola koji je to isto učinio u
Francuskoj.

„Ali to je na neki način bila
labudova pesma – Tito, kako su godine prolazile, imao je sve manje pravog
kontakta sa javnošću zbog svojih godina, kao i zbog reboljševizacije svoje
politike početkom sedamdesetih 20. veka kada su se od njega distancirali neki
intelektualni krugovi, ponajviše u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, a deo naroda
percipirao ga je kao predvodnika elite otuđene od stvarnog života”,
zaključuje Goldštajn.

Dan
mladosti koji se nije mogao propustiti

Kako se bližila druga polovina
maja, a vakcinacija uspešno tekla širom Jugoslavije, bilo je jasno da se
epidemiološka situacija popravlja.

Poslednji oboleli je 19. maja
1972. godine otpušten iz beogradske klinike, dok je potvrđena smrt 40
pacijenata.

„Tito se uopšte nije pojavljivao
u medijima da govori o epidemiji, umesto njega su to činili resorni ministri,
sekretari, državno-partijski službenici.

„Nije se pojavio ni na početku, a
ni na kraju – ni da proglasi kraj epidemije", kaže novinar Jakša Šćekić.

Nepunu sedmicu posle otpusta
poslednjeg izlečenog pacijenta, na stadionu JNA održan je masovni skup kojim je
tradicionalno obeležavan Titov rođendan.

Jugoslovenski lider primio je
štafetu iz ruku radnika iz Bihaća Branka Mandića.

Štafeta je te godine krenula sa
Iriškog venca kod Novog Sada 15. aprila, na dan koji se u izvorima
Radio-televizije Srbije navodi baš kao datum kada su informacije o epidemiji
postale ređe i uglavnom su govorile o normalizaciji situacije.

radu Dimitra Grigorova o štafeti mladosti,
kada se govori o 1972. godini, ne postoji nijedan podatak koji ukazuje da su
pripreme i realizacija prenošenja štafete na bilo koji način bili ugroženi
epidemijom zbog koje su bili zabranjeni masovni skupovi.

Ni sam scenario svečanosti ne
osvrće se na savladanu bolest već je u centru pažnje bio Titov jubilarni
rođendan, a Grigorov navodi da je cilj zaključne svečanosti bio da simbolizuje
„stvaralaštvo, misli i osećanja svih mladih ljudi u našoj zemlji".

Ipak, najveća novina te
epidemijske godine bila je televizijska – prenos sleta je prvi put realizovan u
boji.

You might also like
Leave A Reply

Your email address will not be published.