Srbija između građanskog bunta i narušene demokratije - Balkan Times

Srbija između građanskog bunta i narušene demokratije

Građanski bunt podstaknut je, iskustveno, strahom od već više puta viđene političke zloupotrebe prava i zakona.

Srbija između građanskog bunta i narušene demokratije – Širom Srbije u toku su protesti povodom izmena zakona o referendumu i eksproprijaciji. Građanski bunt podstaknut je, iskustveno, strahom od već više puta viđene političke zloupotrebe prava i zakona, političkim malverzacijama u vezi spornih paragrafa i posledicama njihove primene.

Zakonom definisano pravo države na eksproprijaciju u “javnom interesu” mnogi vide kao pretnju oduzimanjem lične ili porodične imovine. Ta bojazan posebno je naglašena kad su u vezu sa izmenama zakona dovedene namere kompanije “Rio Tinto” da, u potrazi za litijumom, kupi, preotme, raskopa i razori dedovinu i očevinu hiljadama ljudi u Jadru i većem delu zapadne Srbije.

Istovremeno, izmenama Zakona o referendumu izjava (opšte)narodne volje biće – za početak, već 16. januara iduće godine – zatražena u povodom reformi koje od Srbije očekuje Evropska unija kako bi, promenom ustavnih normi, pravosuđe bilo stavljeno van političkog dometa, odnosno potpuno nezavisno od politike. Sa druge strane, pravni eksperti tvrde kako to nije prav(n)i smisao referendumskih promena Ustava, niti je to njihov cilj.

A strah od “otimačine” zemlje i ugrožavanja vode i vazduha, ekploatacijom životnih resursa u interesu stranih investitora u Srbiji, pokrenuo je lavinu protesta i sve brojnijeg dela građana Srbije.

Da li bi protesti bili masovniji da građani Srbije tačno znaju na šta se odnose i šta će to značiti u praksi, koliko će biti narušena ili oduzeta njihova imovinska i druga prava? Odnosno koje odredbe ovih, ali i drugih zakona, kao i (ne)najavljenim promenama republičkog Ustava političke vlasti mogu da ih uskrate ili ogranice? Konačno, zašto se izmene zakona i novi zakoni donose na brzinu, po hitnoj proceduri i bez javne rasprave, i u oblastima gde već postoji zakonska regulativa ?

Profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić podseća da je politička zloupotreba parlamenta u Srbiji počela 2013. godine, u vreme kad autoritarna vlast Aleksandra Vučića još nije bila sasvim učvršćena.

“Tada su doneti važni akti. To nisu bili zakoni već strategije, a izdvajam naročito dve: Strategiju o reformi pravosuđa i Strategiju o procesuiranju ratnih zločina. Obe su bile praćene akcionim planovima, sa relativno pouzdanim rokovima. Strategije su bile prepune ambicioznih ciljeva, zvečale su vladavinom prava, nezavisnošću pravosuđa, odlučnošću krivičnog progona ratnih zločina, potrebama za suočavanjem sa prošlošću. Ukratko, bile su toliko dobro doterane i dizajnirane da ni malo nisu bile verovatne. Da je bar nešto od propagiranih ciljeva bilo ispunjeno, Srbija bi danas bila država krhke demokratije sa izvesnim elementima vladavine prava, kaže Rakić Vodinelić.

U stvarnosti, međutim, ne samo da strategije nisu bile poštovane,već je politički i javni život, ističe ona, dirigovan sa vrha, išao je potpuno suprotnim pravcem – u tolikoj meri da izgleda da su se vlasti napregle da postignu ciljeve koji su dijametralno suprotni proklamovanim. Na osnovu nespornih parametara, bitne organizacije i forumi (Evropska komisija, VDEM ( Varieties of democracy) Freedom House, itd.) od 2019. Srbiju više ne svrstavaju u demokratije, već u tzv. izborne autokratije (države koje nisu monarhije, već se u njima relativno redovno održavaju izbori koji su neslobodni i nepošteni, a način vršenja vlasti je lični, a ne institucionalni).

“U velikoj meri tome je doprinela Skupština Srbije, ali u najvećoj – samovlašće koje je parlament dopustio sadašnjem predsedniku Republike. Od izbora 2012. do danas tri puta su održavani izbori, uz jednu rekonstrukciju Vlade. Najduži saziv parlamenta opstao je tri godine. Na izborima 2020, koje je deo opozicije bojkotovao, izabran je parlament koji samo formalno nije jednostranački, ali je više puta dokazao da je jednouman. U parlamentarnim debatama doiminira udvorički stav prema Aleksandu Vučiću i on zamenjuje normalni parlamentarni rad”, navodi Rakić Vodinelić. Ona ukazuje i da u prethodnim sazivima Skupštine jedva da je bilo zakona koji nije donesen po hitnom postupku, a tako je i sa dva najnovija legislativna “poduhvata” – Zakonom o referendumu i narodnoj inicijativi i Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji.

Rad na ustavnim amadmanima o pravosuđu, upozorava ona, sprovdoi se nejavno, ogroman broj građana ništa ne zna ni o predmetu promena, kao ni o postupku, a najmanje o predloženim ustavnim odredbama. Referendumsko pitanje je apsurdno jer traži od građana samo toliko da se izjasne da li prihvataju akt o promeni Ustava, bez naznake čak ni formalne – npr. odredaba Ustava koje se menjaju, kao i bez tematske naznake, pa tako ima isti smisao kao kad bi referendumsko pitanje glasilo, recimo: “Da li verujete u vanzemaljce?”.
Pod velom poslovnih tajni

Na pitanje koliko građani znaju šta mogu doneti izmene Zakona o eksproprijaciji, Rakić Vodinelić kaže kako “samo građani u onim delovima u kojima su se pojavili strani ‘investitori’, poput “Rio Tinta”, imaju svest o tome da su ugroženi. Koliko projekata predstoji u budućnosti i o kojima vlasti pregovaraju – ne zna se. Štaviše, sadržina komercijalnih ugovora koje su vlasti Srbije zaključile bilo sa drugim državama ili sa stranim kompanijama, nije objavljena, što se pravda navodnom “poslovnom tajnom”. Proglašenje komercijalnih poslova u kojima se angažuje ili privatna imovina ili budžet Srbije, koji finansiraju građani, ne sme biti tajna.

“Jedna od pogubnih novina u izmenama Zakona o eksproprijaciji jeste što javni interes više nije jedini osnov za eksproprijaciju, kako je u Srbiji već dugo – kako je, uostalom, u demokratskim državama – već drugi osnov postaje međunarodni ugovor u kome je jedna od ugovornih stranaka Republika. Vlada je ovlašćena da takav ugovor proglasi za javni interes, a da građani nisu u prilici da saznaju šta je sadržina ugovora, jer se redovno proglašavaju tajnim, navodno radi zaštite interesa druge ugovorne strane. Obično se za takav ugovor sazna kasno kad je već zaključen ili kada su učinjene ozbiljne pripreme za njegovo zaključenje, a onda građanima ne ostaje ništa drugo do da pokleknu ili se usprotive. Budući da već imamo iskustva sa tzv. Beogradom na vodi, Južnim tokom gasovoda, mini hidroelektranama, prirodno je da mnoštvo građana dobro razume kako ovaj zakon predstavlja opasnost po njihovu imovinu i njihovo ustavno ljudsko pravo na mirno uživanje imovine, što je i međunarodnoporavno zaštićeno Protokolom 1, uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, čiji je Srbija potpisnik. Međutim, većina građana još nije svesna opasnosti koji jedan tako samovoljan i neodređeni akt nosi. To je posledica visoko ugrožene slobode medija, ali i posledica jednog fatalistiučkog stava kojim građani pretežno reaguju na autikratske poteze – tek kad im se desi, postaće svesni, a redovno je to kasno”, upozorava Rakić Vodinelić.

Među propisima čija je sadržina javnosti manje poznat, a koje je Skupština usvojila ili je bila pred usvajanjem zakona koji su pretili da ozbiljno ugroze i druga ljudska prava, su Zakon o vodama i Zakon o policiji.

“Na reakciju, uglavnom civilnog društva, pojavio se, kao ‘spasilac’, predsednik Republike – i obrnuo ustavno uređenje. Umesto da njega kontroliše Skupština, on kontroliše nju”, kaže Rakić Vodinelić i dodaje da su svi specijalni zakoni (legi speciali), koji se donose za pojedinačne slučajeve – poput zakona koji se odnose na Beograd na vodi i na Južni tok, potencijalno opasni za prava građana. Potom, Zakon o rudarstvu i geološkim istraživanjima, neke izmene Zakona o parničnom postupku, pojedine odredbe Zakona o energetici iz zakon kojim su umanjene penzije, a koji nosi neutralan naziv. Svim tim zakonima je zajedničko da se njima uskrajućuju ili ograničavaju ljudska prava zajamčena Ustavom.

Kako će Zakon o referendumu uticati i na promene Ustava uopšte, a u perspektivi i u vezi sa budućim statusom Kosova?

“Uopšte neće uticati. Velika je laž da se novi Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi donosi radi prilagođavanja Ustavu. Sam Ustav sadrži odredbe o referendum koji se održava radi usvajanja ustavnih promena. Još od 2006, kad je važeći Ustav usvojen, u čl. 203. propisuje se da se o promeni Ustava mora držati referendum, ako se menjaju delovi koji se tiču državne vlasti. Za taj referendum nije potreban cenzus, dovoljna je većina onih koji na referendum iziđu. Teorijski, čak i zanemarivo mali broj građana može dovesti do promene Ustava, ako većina onih koji se odazovu na referendum, glasaju za ustavne promene. Ustav iz 2006. koji je na snazi, nije bio rezultat volje građana, već pogodbe vrhova svih političkih stranaka – i onih koje su tada bile na vlasti, kao i tadašnje opozicicije. Poslanici Srpske radikalne stranke, iz čijeg pretežnog dela je proizišao SNS, tada su glasali za Ustav iz 2006. Budući da ova odredba o referendumu za koji nije propisan cenzus važi nepromenjena od 2006. godine i to za Ustav u celini, ista referendumska pravila, primenjiva su i na status Kosova”, objašnjava Vesna Rakic Vodinelić.

Na pitanje da li će prve ustavne promene koje tiču pravosuđa dovesti do njegove nezavisnosti što je jedan od uslova za evropske integracije, Rakić Vodinelić kaže da je najvažnija promena u poželjnom pravcu, sa stanovišta evropskih standarda jeste da Skupština više ne bira sudije. Ona, međutim, upozorava da “istovremeno postoji mogućnost uticaja na izbor sudija preko članova Visokog saveta sudstva koji su istaknuti pravni stručnjaci, ali njih ne bira profesija, nego parlament”.

Najlošije je to što “koncept tužilaštva nije ni malo izmenjen, što vlast i dalje ima po samom tekstu ustavnih amandmana uticaj na njihov izbor i to što je zadržana čvrsta hijerarhija i monopol za bitne odluke u rukama Vrhovnog državnog tužioca, a to će još pet godina biti ista ona osoba koja je i danas – Zagorka Dolovac”.

“Moj stav je, dakle, da sve dok nema vladavine prava makar samo u onom segmentu koji se odnosi na nezavisnost i nepristrasnost pravosuđa i jednak sudski i tužilački tretman za sve, bez obzira na kojoj su poiziciji u društvu, ni najbolje formulisani amandmani neće promeniti gotovo ništa u sadašnjem stanju stvari. Vladavine prava bez demokratije nema, a nema je ni bez poštovanja ustavnog načela podele vlasti”, zaključuje Rakić Vodinelić.
Cijena peticija desetina hiljada eura

Izmenama Zakona o referendumu ukida se obavezni natpolovični cenzus izašlih na izjašnjavanje, a reguliše se i održavanje lokalnih referendum. Mnogi strahuju i upozoravaju da bi jedan takav vox populi država mogla tražiti o eksploataciji litijuma u zapadnoj Srbiji. Ukidanje cenzusa tako otvara mogućnost da, u slučaju slabog odziva, čak i minimalan broj izašlih – a obavezna donja granica nije utvrđena – donese odluku u ime stotina hiljada građana.

Pravni savetnik Jugoslovenskog komiteta za ljudska prava (YUCOM) Milan Filipović kaže da je ukidanje cenzusa „možda i najmanje sporno” sa stanovišta Ustava i međunarodnih standarda. Međutim, kaže da je “izuzetno važno, u kontekstu Srbije kao države zarobljene korupcijom i jednoličnim parlamentom”, uz “slabu vanparlamentarnu opoziciju i neslobodne medije“, što javnost u svemu tome vidi “branu narastajućem autoritarizmu”. Problematičan je, kaže Filipović, kratak period u kojem je odluka na referendumu obavezujuća za državni organ koji ga je raspisao – dve godine za pozitivnu odluku i samo godinu dana za negativnu. To znači da bi vlast mogla da ponavlja referendum “svake godine sve dok ne iscrpi građane koji se protive odluci” i tako glasovima stranačkih pristalica „dođe do odluke koju že”.

Filipović tvrdi i da instgitut narodne inicijative “obesmišljava naplata overe potpisa”.

“Za overu 30.000 potpisa za donošenja zakona potrebno je da građani plate oko 10.000 evra, a bez ikakve garancije da će Narodna skupština uopšte razmatrati njihovu inicijativu. Da bi se obezbedio veći legitimitet i veći pritisak na parlament sa više potpisa od propisanog minimuma to znači da za overu 150.000 potpisanih treba oko 50.000 evra!”, navodi on.

U vezi sa izmenama Zakona o eksproprijaciji Filipović podseća kako je Zakon o rudarstvu i geološkim ispitivanjima još 2015. godine omogućio eksproprijaciju u korist privrednih subjekata u privatnom vlasništvu u toj oblasti, pa se čini da interes “Rio Tinta” nije razlog donošenja izmena i dopuna Zakona o eksproprijaciji.

One pogoduju pre svega krupnim stranim investitorima poput kineskog Linglonga jer je značajno ubrzan postupak i omogućena je eksproprijacija nepokretnosti u slučaju realizacije međunarodnih ugovora koji su, posebno u oblasti izgradnje infrastrukture, potencijalan izvor korupcije, naročito imajući u vidu su često označeni kao tajna.

I što se donošenja zakona tiče “sama činjenica da se usvajaju u nedovoljno transparentnoj proceduri, otvara prostor za moguće zloupotrebe”.

“U poslednje vreme smo obasuti brojnim javnim rasprava za donošenje važnih sistemskih zakona koje prolaze bez mnogo pompe i bez medijskog izveštavanja. Zakon o zaštiti od buke je, revimo prošao ’ispod radara’, a omogućio je lokalnim samoupravama da ograniče ili zabrane javna okupljanja na određenim lokacijama uz pozivanje na propise o zagađenju bukom. Šokantan Nacrt Zakona o unutrašnjim poslovima, koji smo uspeli da barem privremeno zaustavimo, legalizovao je, između ostalog, primenu masovnog biometrijskog nadzora građana, a kriminalizovao je mogućnost da građani snimaju policijskz brutalnost na protestima. Nacrt je čak otežavao identifikaciju policajaca koji upotrebljavaju prekomernu silu zamenom oznake prezimena na njihovoj uniformi sa kombinacijom slova i brojeva. Pokušaji su brojni, a naši kapaciteti su ograničeni”, upozorava Filipović.

On kaže kako se “ne radi samo o tome da zakoni ne valjaju nego se i ne primenjuju i ostaju mrtvo slovo na papiru”.

Filipović ukazuje i na grupu zakona koji u suštini omogućavaju dalju uzurpaciju, poput izmenjenig Zakon o referendumu i Zakona o eksproprijaciji.

“Suštinski problem je ne što nemate većinu nego ni relevatnu volju. U nekim zemljama taj procenat izašlih na referendum je – da bi bio validan – smanjen na 30 posto. Ovde je, meutim, dovoljno da izađe čak i pet ljudi. Prvo pitanje koje se postavlja je: ko u ovoj zemlji kontroliše kutije kod referenduma? Niko”, pita i odgovara Filipović.

Opoziciji je kontrola uskraćena, vlastima u Srbiji niko ne veruje, i ne samo u Srbiji nego u celoj Evropi jer „nisu u stanju da održe slobodne izbore”.

“A kako onda može da izgleda referendum bez kontrolora, ni suprotne strane, gde se ne zna kakvi će biti zapisnici i ni kakve su moguće manipulacije sa referendumskim kutijama. Uostalom, u Srbiji nema nezavisnih tela, ona su ubijena, to je suštinska stvar”, ističe advokat i šlan Saveta Skupštine slobodne Srbije Božo Prelević.

“Kad se u zemlji skrnave spomen obeležja narodnih heroja i piše da je Ratko Mladić heroj – a zna se da to rade desničari koji podržavaju vlast i koje vlast toleriše ili čak i organizuje – jasno je da se u takvoj atmosferi može očekivati usvajanje ovakvih zakona ’na mala vrata’”, tvrdi Prelević.

Zašto se po Zakonu o eksproprijaciji preskaču sve nadležne institucije, a odluke donosi Vlada, a ne sud?

“Na taj način vi referendumom, navodno, pomažete uspostavljanju nezavisnog suda, a sa druge strane imate upravo suštinsko nepoverenje u taj sud i oduzimate im kompeticiju da odlučuje, kao i godinama unazad, o nečijoj privatnoj imovini koja se oduzima eksproprijacijom. Dakle, sve vreme propagirate nezavisnost sudstva, a onda to vežete sa drugim zakonom koje apsolutno negira tu priču”, ukazuje Prelević.

Vlast u Srbiji, istovremeno, uporno negira moguće zloupotrebe usvojenih izmena sprnih zakona i promene Ustava. Predsednik Republike Aleksandar Vučić nedavno se pred novinarima “naknadno setio“ da je potpisao izmene referendumskog zakona, mada je on već stupio na snagu. Istovremeno se pred kamerama dvoumi da li potpisati i Zakon o eksproprijaciji jer, navodno, čeka mišljenje „svog pravnog tima“. Poslednja izjava je da će “verovatno potpisati”.

Premijerka Ana Brnabić, pak, tvrdi kako ni Zakon o eksproprijaciji ni Zakon o referendumu, koji su “izveli” hiljade ljudi na ulice, nemaju veze sa “Rio Tintom” niti sa bilo kojom drugom kompanijom. Protivno činjenicama, tvrdi da je „Rio Tinto” već kupio sve parcele i ne postoji ni jedna koju treba da ekspoprisati (kupljeno je 140 hektara, a treba 600, tvrde akološki aktivisti), ona proteste naziva “političkim”. I meštani Jadra svedoče da je “možda otkupljena jedna trećina planiranih površina” i da ostalo “ljudi ni po koju cenu ne žele da prodaju”.

Protesti se nastavljaju. U subotu se očekuju blokade u Beogradu i u više od 50 gradova u Srbiji.

Izvor
(Stavovi iznešeni u tekstu ne predstavljaju nužno stavove BalkanTimes)

You might also like
Leave A Reply

Your email address will not be published.