Kratka istorija poricanja genocida u Srebrenici - Balkan Times

Kratka istorija poricanja genocida u Srebrenici

Istraživači FHP-a izložili su pregled najvažnijih narativa o Srebrenici – od 1995. godine do danas, stavljajući naglasak na izjave političkih i državnih funkcionera.

Kratka istorija poricanja genocida u Srebrenici – U okviru projekta Zona neodgovornosti Fond za humanitarno pravo objavio je još jedan digitalni narativ pod naslovom “Srebrenica u javnom diskursu Srbije”. Prikazali su glavne odlike zvanične politike sećanja na Srebrenicu u Srbiji, mada su te odlike takve da bi se tu pre moglo govoriti o kulturi poricanja, falsifikovanja i zaborava. S obzirom na predstavljeni sadržaj, narativ bi mirne duše mogao da nosi i naslov „Kratka istorija poricanja srebreničkog genocida u Srbiji“.

Istraživači FHP-a izložili su pregled najvažnijih narativa o Srebrenici – od 1995. godine do danas, stavljajući naglasak na izjave političkih i državnih funkcionera koji su najzaslužniji za formiranje dominantnog diskursa i usmeravanje javnog mnjenja u željenom pravcu. Posebna vrednost ovog digitalnog narativa predstavlja kolekcija koja sadrži preko stotinu isečaka iz štampanih i drugih medija u kojima se govori o Srebrenici, pa tako ovaj poduhvat obuhvata i svojevrstan digitalni arhiv.
Strategije poricanja

Nakon pregleda osnovnih činjenica o izvršenom genocidu, kao i objavljivanja svih presuda Međunarodnog suda pravde u kojima je srebrenički pokolj pravno kvalifikovan kao genocid, istraživači su pristupili analizi medijskog izveštavanja ulaska Vojske Republike Srpske u zaštićenu UN zonu u julu 1995. godine. Srpska štampa je najčešće pisala o „padu Srebrenice“, „oslobođenju Srebrenice“, a nacionalistički listovi bliski Miloševićevom režimu poput Večernjih novosti i Politike ekspres pisali su o „uspešnom kontranapadu“ srpskih snaga, prikazujući Bošnjake kao „fundamentaliste“ i „teroriste“ protiv kojih se vrli srpski junak Ratko Mladić bori. Novinski naslovi su dovoljno rečiti: „Fesovi još napadaju“, „Odbrana od terorista“, „Srpska glava – 25 kg brašna“.

Bilo je i izuzetaka, uvek ih ima, Naša Borba ne iznenađuje, ali je zanimljivo da su čak i državni listovi poput Politike i Dnevnika pisali o deportaciji izbeglica iz Srebrenice nazivajući je „etničkim čišćenjem“, „etničkim terorom“ i „kršenjem ljudskih prava civilnog stanovništva“. Posebno je istaknut tekst „Grad duhova“ objavljen u nedeljniku NIN 20. jula 1995. godine, “u kojem se ističe da je nejasno šta se desilo sa sedam do devet hiljada za sada nestalih’”. U tekstu stoji i sledeća rečenica: „Sudbina muških stanovnika Srebrenice zaista je potpuna misterija“. I do dana današnjeg ostade misterija za sve negatore genocida, urpkos nebrojenim činjenicama, svedočanstvima i dokumentima. Tu su “počele manipulacije brojem žrtava, kao i poricanje da se zločin dogodio”.

Istraživači FHP-a na kreiranje diskursa o Srebrenici primenili su klasifikaciju poricanja profesora Stenlija Koena iz njegove klasične studije “Stanje poricanja”. Koen piše o bukvalnom poricanju koje podrazumeva negiranje da se zločin desio i negiranje činjenica, poricanje tumačenja koje negira interpretaciju zločina i odgovornost za njega, i poricanje implikacija koje obuhvata razne strategije, na primer pozivanje na princip nužnosti, prebacivanje krivice na žrtvu, pokušaje diskreditacije onih koji optužuju za zlodela. U Srbiji su dominantne potonje dve vrste poricanja. Teško je negirati da se zločin uopšte dogodio, ali se zato može negirati da je u pitanju genocid, može se umanjivati broj pobijenih, negirati da su to bili civili, može se optuživati Hag za nepošten tretman Srba, može se zločin tumačiti kao osveta, što sve primenjuju ovdašnji negatori genocida.
Institucionalna podrška zločincima

U periodu od 1996. do oktobra 2000. godine, do pada Miloševića, o Srebrenici se uglavnom ćutalo. Pominjala se retko, uglavnom u kontekstu međunarodnih optužnica protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića, Večernje novosti su pisale da se radi o mešanju Međunarodne zajednice u naše unutrašnje probleme, a započinju i sa pričom da su pomenute optužnice usmerene protiv čitavog srpskog naroda. Na primer, o tome kako Hag želi da “Srbe dovede na optuženičku klupu”. U optužnicama, naravno, piše nešto drugo, ali koga briga za činjenice, ponajmanje režimske sluge i propagandiste klanja. Na petu godišnjicu genocida opozicioni listovi poput Danasa počinju da izveštavaju o komemoraciji u Potočarima.

Period nakon obaranja Miloševića dat je u kratkim crtama, sa naglaskom na ključne događaje. Došlo je do pomaka u suočavanju s prošlošću, ali je saradnja s Hagom postala tačka raskola u DOS-u i celom srpskom društvu, nacionalistička intelektualna elita svrstala se u antihaški lobi, a Haški tribunal je proglašen antisrpskim sudom. Prvostepenu presudu Radislavu Krstiću iz 2001. godine u kojoj je prvi put zločin u Srebrenici označen kao genocid državni zvaničnici nisu komentarisali. Većina medija je izveštavala o presudi ne pominjući reč genocid.

Nakon ubistva Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine praktično je iščezla mogućnost da Srbija raskrsti sa ratnom prošlošću i da odbaci ideologiju koja je dovela do zločina i genocida. Od 2004. do 2008. na vlasti je bio Vojislav Koštunica kojem je Hag poslednja rupa na svirali, pružio je institucionalnu podršku optuženicima za ratne zločine, između ostalog i donošenjem Zakona o pravima haških optuženika i njihovih porodica. Za prava žrtava Koštunica i njegovo društvance salonskih nacionalista nisu baš previše marili.

U aprilu 2004. godine presuda Krstiću postaje pravosnažna, državni zvaničnici opet nisu reagovali, ali zato je tu državno glasilo Večernje novosti da njihovu nemuštost prevede na srpski jezik, kroz lansiranje priče o tome kako se ne zna celovita istina o Srebrenici, te da nije reč o genocidu. “Od prve pravosnažne presude za genocid, počinje i negiranje pravne kvalifikacije, kao vid poricanja tumačenja”, zaključuje FHP.
Snimak streljanja bošnjačkih dečaka

Na suđenju Slobodanu Miloševiću 1. juna 2005. godine prikazan je video-snimak iz jula 1995. godine napravljen u Godinjskim Barama kod Trnova, „Škorpioni“ prvo zlostavljaju, a potom streljaju šestoricu zarobljenih civila iz Srebrenice, od kojih su dvojica bili maloletni. FHP je izdejstvovao da snimak bude prikazan i na televiziji u Srbiji. Cela Srbija je mogla da vidi šta su radili njeni heroji na ratištu, nije bilo više moguće bukvalno poricanje jezivih zločina, ali su se zato razvili prefinjeniji vidovi poricanja, relativizacija zločina, negiranje veze ubica sa državom Srbijom, pravdanje zločina osvetničkim pobudama.

Šok koji je srpska javnost doživela, suočivši se sa licem zla, bio je čak i merljiv. Istraživanje javnog mnjenja rađeno pre objavljivanja snimka kaže da je za saradnju sa Hagom bilo 19,5 procenata ispitanika. Sledeće istraživanje, rađeno neposredno po emitovanju snimka, kaže da je po prvi put natpolovična većina građana bila za saradnju sa tribunalom. Snimak je pokrenuo i skupštinsku raspravu o donošenju deklaracije kojom se osuđuju zločini, ali do toga nije došlo, jer je “Demokratska stranka smatrala da Srebrenica treba da se pomene već u naslovu, a tome su se oštro suprotstavile Demokratska stranka Srbije (DSS), Srpska radikalna stranka (SRS) i Socijalistička partija Srbije (SPS)”.

Nakon objavljivanja snimka, predsednik Srbije Boris Tadić najavio je da će prisustvovati komemoraciji u Potočarima, što je i učinio, to je prvi put da je neki zvaničnik Srbije bio na komemoraciji, ali je i on govorio o zločinu, a ne o genocidu. Za to vreme, u domaji, stare dobre Večernje novosti su se zahuktale, objavljujući silne tekstove kojima se negira genocid, ali i broj žrtava Srebrenice. Naslovi su rečiti: “Nove lažne žrtve”, “Tribunal proširio definiciju genocida”, “Velika laž – 8.000 ubijenih”.
Mit o “genocidnom narodu”

U februaru 2007. godine Međunarodni sud pravde doneo je presudu po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore za genocid, kojom je utvrđeno da je “SRJ imala značajan uticaj na bosanske Srbe i da su postojale jake političke, vojne i finansijske veze između SRJ s jedne, i Republike Srpske i VRS s druge strane”. Sud je smatrao da počinioci genocida nisu bili organi SRJ, pa zato genocid “nije počinjen po nalogu ili pod kontrolom SRJ”. Međutim, SRJ je ipak odgovorna za kršenje Konvencije o genocidu, jer “nije učinila sve što je mogla da spreči genocid u Srebrenici, kao i da nije učinila dovoljno po pitanju krivičnog gonjenja optuženih”.

Mediji su istakli samo oslobađajući deo presude, dok su osuđujući deo prećutali, neki su nastavili sa negiranjem genocida. Neki državni zvaničnici su nastavili sa manipulativnom pričom da utvrđivanje krivice države za neki zločin znači i kolektivnu osudu čitavog naroda. Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Drašković rekao je da je sa srpskog naroda „skinut pečat genocidnosti“, a potpredsednik DS Dragan Šutanovac je izjavio da je „dobro za sve koji žive u Srbiji da naša zemlja nije označena kao genocidna“, jer u suprotnom „mi bismo svi bili žigosani“. Istraživači FHP-a zaključuju: “Od ovog perioda, poricanje pravne kvalifikacije i poricanje odgovornosti (kao vidovi poricanja tumačenja) preuzimaju primat, ali opstaju i neki drugi oblici negiranja (npr. pozivanje na princip nužnosti i okrivljavanje žrtava)”.
Deklaracija koja to nije

Nakon izbora 2008. godine formirana je koalicija DS-a i SPS-a koja se vratila na vlast posle osam godina. Ubrzo je uhapšen Radovan Karadžić, što je osudila većina tadašnjih političkih aktera. Koštunica je to protumačio kao pritisak međunarodne zajednice da Srbija prizna nezavisnost Kosova, a “generalni sekretar SRS Aleksandar Vučić izjavio je da je vest o hapšenju ‘jeziva vest’ i da je Srbija ‘na putu nestanka’“.

Dve godine kasnije, Boris Tadić je inicirao raspravu o donošenju deklaracije kojom se osuđuje zločin u Srebrenici. Deklaracija je doneta, ali u njoj stoji da Narodna skupština Srbije osuđuje zločin počinjen u Srebrenici „na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde“, reč „genocid“ se ne pominje. Zaključak: “Tako je ovom Deklaracijom genocid u Srebrenici istovremeno i osuđen i negiran”.

Deklaracija nije uticala na smanjenje negiranja genocida, sve je nastavljeno po starom. Naredne, 2011. godine uhapšen je Ratko Mladić, predstavnici vlasti su zborili o evropskim integracijama i međunarodnom kredibilitetu, Mladićeve zločine nisu pominjali, opozicija se bunila, radikali su hapšenje nazvali „jednim od najjačih udaraca srpskim nacionalnim interesima i državi Srbiji“.
Napredno negiranje genocida

Poslednji period negiranja genocida počinje 2012. godine, kada naprednjaci dolaze na vlast, i traje do danas. Odnos Vučićevog režima prema zločinačkom nasleđu FHP ovako sumira: “U komemorativnim praksama države mesta ima samo za srpske žrtve, dok se ostale žrtve ignorišu ili poriču. Pokušaji utvrđivanja krivice pojedinaca i prihvatanja odgovornosti državnih institucija za ratne zločine uvek se predstavljaju kao pokušaji nametanja kolektivne krivice srpskom narodu i kao napadi na Srbiju. Mnogi optuženi za ratne zločine, kao i osuđeni koji su odslužili kazne, uživaju društveni ugled i redovno se pojavljuju u medijima i javnosti, gde im je državnim resursima omogućeno da promovišu svoju interpretaciju prošlosti”.

Pored standardnih metoda poricanja, sada se javljaju i neke nove strategije, nova vrsta bukvalnog poricanja – negiranje da presude za genocid uopšte postoje. Navedeno je nekoliko primera: izjava Tomislava Nikolića iz 2012. da „nije bilo genocida“ i da je „genocid teško dokaziv na sudu“ (kao da već nije dokazan, mnogo puta), potom Vučićeva izjava iz 2017. „da niko ne dovodi u pitanje težinu zločina u Srebrenici“, ali da se postavlja pitanje „šta je to zbog čega neko želi pravnu kvalifikaciju“ (kao da ona već ne postoji). Tu je i izjava Aleksandra Vulina iz aprila 2021. godine: „Gde je to dokazan genocid u Srebrenici, koja to sudska presuda kaže, kako ste to uradili, koga ste osudili za genocid, ne za zločin?“ Ako Vulin ne priznaje da nešto postoji, onda to i ne postoji, jer Vulin je mera svih stvari, koje jesu da jesu, a koje nisu da nisu.

Nakon Vučićevog odlaska na komemoraciju žrtava Srebrenice u Potočarima 2015. godine, javni diskurs Srbije se ponovio za još jednu sramotu: sada je godišnjica genocida sekundarna i nevažna u odnosu na napad na Vučića. Nijedan predstavnik izvršne vlasti do dana današnjeg nije priznao genocid u Srebrenici. FHP rezimira predsednikov stav: “Vučić je ostao dosledan negiranju genocida u Srebrenici, njegovoj relativizaciji kroz poređenje sa drugim zločinima, kao i stavu da su Srbi i Srbija ugroženi priznavanjem genocida”.

Isto misli i premijerka Ana Brnabić, kao i silesija državnih funkcionera. Neki priznaju zločin, ali negiraju genocid, a ima i onih koji “negiraju i sâm zločin – uglavnom kroz veličanje Ratka Mladića”. Potonji zaključak mislim da nije sasvim tačan, jer mi se čini da, recimo, Vladimir Đukanović slavi Mladića i smatra ga herojem upravo zato što je ubijao civile, samo to za ekstremne nacionaliste ovog tipa nije zločin, već herojsko delo.
Istorijski poduhvat

U negiranju genocida učestvuju i desničarske stranke iz opozicije. Malo je stranka koje priznaju genocid, to su LDP, Liga socijaldemokrata Vojvodine i Stranka demokratske akcije Sandžaka. Međutim, kako kaže FHP, “kroz kolaboraciju sa vladajućim strankama, one implicitno daju podršku i zvaničnoj politici sećanja na Srebrenicu”. Osim pobrojanih, genocid u Srebrenici priznaju i Ne davimo Beograd, Pokret slobodnih građana i Partija radikalne levice. Na kraju digitalnog narativa istraživači opisuju događaje vezane za mural Ratku Mladiću, zaključujući da je “mural u slavu Ratka Mladića postao memorijal pod zaštitom države”.

Teško je prehvaliti napore FHP-a koji već decenijama istrajava u dokumentovanju zločina i suočavanju ove zemlje sa ratnim nasleđem. Kad jednom prođe ovo nacionalističko i zločinačko mahnitanje, postaće jasno da je ono što radi FHP istorijski poduhvat. Vredni i hrabri istraživači Fonda rade zapravo državni posao, a bivaju proglašeni izdajnicima, plaćenicima, autošovinistima i – što reče nova nada opozicione Srbije Savo Manojlović, ponavljajući staru oveštalu difamaciju – “mirovnim profiterima”.

Digitalni narativ “Srebrenica u javnom diskursu Srbije” izlaže ne samo glavne strategije poricanja genocida koje je Stenli Koen odavno opisao (nema tu mnogo prostora za zločinačku inventivnost, uvek i svuda se ponavljaju iste matrice), već pokazuje da javno mnjenje i većinsko mišljenje nisu nikakve prirodne pojave. Dominantne stavove javnosti oblikuju posednici političke i medijske moći. Slučaj sa prikazivanjem video-snimka streljanja bošnjačkih zarobljenika pokazuje da je moguće promeniti odnos javnosti prema zločinima i genocidu. Kada strašne činjenice učiniš dostupnim građanima, kod njih se jave i zgražavanje nad ubicama i ubistvima, i osećaj krivice, i empatija prema žrtvama, ako su iole sačuvali ljudskost u sebi.

FHP ima spremnu bazu podataka o svim nepočinstvima srpskih snaga koja se neprestano proširuje i dopunjuje. Još samo da na vlast dođe neko ko će sve te godinama sakupljane činjenice učiniti dostupnim širokoj javnosti. Po svemu sudeći, to se neće dogoditi u skorijoj budućnosti, ali nema sumnje da će i to jednom doći na red. Ne može se istina skrivati doveka, koliko god se političko i intelektulno krilo udruženog zločinačkog poduhvata trudilo da je gurne pod tepih.

Izvor
(Stavovi iznešeni u tekstu ne predstavljaju nužno stavove BalkanTimes)

You might also like
Leave A Reply

Your email address will not be published.