Četiri veka borbe za ravnopravnost Afroamerikanaca u SAD - Balkan Times

Četiri veka borbe za ravnopravnost Afroamerikanaca u SAD

image

Četiri veka borbe za ravnopravnost Afroamerikanaca u SAD – Oni koji osporavaju slobodu drugima, ne zaslužuju je ni za sebe,” kazao je predsednik Sjedinjenih Država Abraham Linkoln (Lincoln) koji je ukinuo ropstvo 1865. godine.

Dragan Štavljanin

Međutim, iako su posle dva i po veka od dolaska na američko tlo kao robovi Afroamerikanci formalno oslobođeni sužanjstva, njihova borba za suštinsku ravnopravnost i dalje traje, što potvrđuju i protesti zbog ubistva Džordža Flojda (George Floyd).

1619: DOLAZAK PRVIH ROBOVA

U Virdžiniju stiže “20-tak” preživelih Angolaca – sa holandskog broda na kome je bilo 350 robova – koje su kidnapovali Portugalci, a kupili engleski kolonisti.

Iako se ovaj datum navodi kao simbolični početak ropstva u SAD, zarobljeni Afrikanci su dovođeni na američki kontinent još početkom 15-og i 16-og veka, navodi vebsajt history.com.

Da bi zadovoljli potrebe za radnom snagom u rastućim severnoameričkim kolonijama, evropski doseljenici su se početkom 17 veka okrenuli od angažovanja uglavnom siromašnih sugrađana sa starog kontinenta, ka mnogo jeftinijoj radnoj snazi – porobljenim Afrikancima.

Samo u 18 veku dovedeno je u “Novi svet” (južni i severni deo američkog kontinenta) između sedam i osam miliona robova, procenjuju istoričari.

1776: PROGLAŠENJE NEZAVISNOSTI SAD

Iako su lideri američke borbe za nezavisnost poput Džordža Vašingtona (George Washington) i Tomas Džeferson (Thomas Jefferson) – i sami vlasnici robova – preduzeli oprezne korake ka ograničenju ropstva u novoj državi, njenim Ustavom iz 1787. je prećutno priznata institucija ropstva, garantujući pravo na povraćaj poseda na bilo koju “osobu za službu ili rad” (što je očiti eufemizam za ropstvo).

Mnoge severne države su ukinule ropstvo krajem 18 veka, ali je ova institucija bila ključna za južnjačke države, gde su Afroamerikanci činili znatan deo populacije i ekonomija je počivala na proizvodnji duvana i pamuka.

Kongres je zabranio 1808. uvoz robova, ali je broj porobljenog stanovništva u SAD utrostručen u narednih 50 godina i oko 1860. je dostigao četiri miliona, od čega je više od polovine živelo u južnjačkim državama.

1863: PROKLAMACIJA O EMANCIPACIJI

Predsednik Abraham Linkoln (Lincoln) je izdao jedan od najvažnijih dokumenata u američkoj istoriji kojim je proglašena sloboda za sve robove u secesionističkim saveznim državama koje su se tokom građanskog rata (1861- 1865) borile protiv Unije. Time je proširena svrha ovog rata koji se u početku vodio za očuvanje Unije.

Oko 186 hiljada Afroamerikanaca se pridružilo vojsci Unije, od toga je 38 hiljada njih poginulo u ratu.

1865: ROPSTVO ZVANIČNO UKINUTO

Donošenjem 13-og amandmana ukinuto je ropstvo, ali su pristalice Konfederacije u južnim državama postepeno povratile uticaj usvojivši mnoštvo zakona (black codes) kojima su ograničili slobodne aktivnosti Afroamerikanaca i osigurali njihovu raspoloživost kao radne snage.

1870: USVOJEN 15-TI AMANDMAN

Ovaj amandman predviđa da građanima ne može biti uskraćeno biračko pravo po osnovu rase.

Međutim, ubrzo nastaju ekstremističke organizacije belaca – poput Ku Klux Klana – koje su zastrašivanjem i nasiljem nastojale da onemoguće Afroamerikance da koriste svoja Ustavom garantovana prava.

Do 1885. godine u većini južnjačkih država usvojeni su zakoni kojima se predviđa razdvajanje afromaeričkih i belih đaka.

Mere segregacije su 1900-te proširene i na železničke vagone, hotele, restorane, pozorišta, frizerske radnje i druge objekte.

1909: FORMIRAN “NIJAGARA POKRET”

Cilj pokreta bilo je ukidanje svih vrsta segregacije prema Afroamerikancima jer su tih godina bili izloženi dodatnim napadima i neprijateljstvu zato što je rast urbane populacije doveo do velike nezaposlenosti.

1920-TE: RENESANSA HARLEMA

Početkom te decenije dolazi do velike migracije Afroamerikanaca iz ruralnog juga na urbani sever zemlje što je dovelo do kulturnog preporoda nazvanog po njujorškoj četvrti Harlem.

Pažnju ključnih izdavača i kritičara po prvi put su skrenuli afroamerički umetnici poput legendarnog džez muzičara Luja (Louis) Armstronga, bluz pevačice Besi Smit (Bessie Smith), kompozitora Djuka Elingtona (Duke Ellington) i mnogih drugih.

1941-1945: DRUGI SVETSKI RAT – BORBA NA DVA FRONTA

Tokom Drugog svetskog rata više od tri miliona Afroamerikanaca se registrovalo da služi u američkoj armiji, od čega je oko pola miliona bilo angažovana u operacijama u inostranstvu.

Međutim, vojnici bele i crne kože bili su regrutovani u odvojenim jedinicama. Frustrirani afroamerički vojnici morali su da se bore za dva cilja (“Double V”) – pobedu protiv neprijatelja i rasizma.

Po naredbi predsednika Harija Trumana iz 1948. američka vojska je integrisana tako da se osigura “jednakost tretmana i mogućnosti za sve pripadnike”.

1947: PRVI AFROAMERIČKI SPORTISTI U BEJZBOL LIGI

Džeki (Jackie) Robinson prvi je Afroamerikanac koji je zaigrao u profesionalnoj bejzbol ligi, iako otpori nisu prestajali. Od 1950. godine taj trend je nastavljane i u košarci i drugim sportovima.

1954: RASNA SEGREGACIJA U ŠKOLAMA

Vrhovni sud SAD je 1954. godine presudio u slučaju Braun protiv školskog odbora (Brown v. Board of Education) da rasna segregacija u javnim školama narušava 14. ustavni amandman. Međutim, ovu odluku je bilo teško primeniti zbog protivljenja kongresmena iz južnjačkih država.

1955: NEKAŽNJENO UBISTVO 14-GODIŠNJEG AFROAMERIKANCA

Ubistvo 14-godišnjeg Afroamerikanca Emeta Tila (Emmett Till) je ustalasalo. Dečak koji je došao da poseti rođake u mestu Mani u Misisipiju, navodno je dobacivao prodavačici belkinji.

Muž i njegov brat su izvukli Tila iz ujakove kuće, mučili, ubili i bacilli u reku. Međutim, na suđenju koje je trajalo jedva sat vremena porota, u kojoj su bili belci, oslobodila je optužene. To je izazvalo revolt širom zemlje, ali i u svetu.

Braća Roj Brajant (Roy Bryant) i J.V. Milam su kasnije u intervjuu za jedan magazin priznali ubistvo, opisujući detalje, ali nikada nisu odgovarali.

1955: UKIDANJE RASNE SEGREGACIJE U PREVOZU

Afroamerikanka Roza Parks je bila uhapšena jer je odbila da ustupi belcu mesto u autobusu u Montgomeriju, u državi Alabama. Prema gradskoj uredbi, afroamerički putnici su morali da sede u zadnjem delu autobusa, a morali su da ustupe mesto belcima ako je prednji deo bio pun.

Aktivisti koje je predvodio mladi pastor Martin Luter (Luther) King pozvali su na bojkot javnog prevoza. S obzirom da su Afroamerikanci činili 70 odsto putnika, autobuska kompanija se suočila sa gubicima.

Oko 90 demonstranata, uključujući Kinga, bili su osuđeni zbog opstrukcije poslovanja ovog preduzeća, na šta je uložena žalba. Vrhovni sud je potvrdio odluku nižeg suda da je politika segregacije koju je vodila autobuska kompanije bila neustavna.

King je opozvao jednogodišnji bojkot, a krojačica Roza Parks, poznata kao “majka pokreta za ljudska prava”, bila je među prvim putnicima u autobusima bez segregacije.

1957: AJZENHAUER ŠALJE VOJSKU DA ZAŠTITI AFROAMERIČKE ĐAKE

Jedanaest južnih država su usvojile zakonske akte koji su onemogućavali primenu odluku Vrhovnog suda protiv segregacije u javnim školama.

Guverner Arkanzasa Orval Fabus (Faubus) je pozvao Nacionalnu gardu da spreči ulazak devet afroameričkih đaka u školu u Litl Roku (Little Rock) koju je pod pritiskom javnosti povukao, ali je pretila opasnost od sukoba između afroameričkih đaka, koji su mirno protestovali, i gnevnih belih ekstremista koji su se okupljali.

Predsednik SAD Dvajt Ajzenhauer (Dwight Eisenhower) je poslao hiljadu vojnika da spreče sukobe i uvedu afroameričke đake u školu. Međutim, guverner Fabus je sledeće godine ukinuo školu umesto da omogući njenu integraciju.

1963: ‘IMAM SAN’

Više od 250 hiljada ljudi – belci i Afroamerikanci – učestvovalo je 28. avgusta 1963. u maršu na Vašington zahtevajući posao i slobode, što su bile do tada najveće demonstracije u istoriji američke prestonice.

Martin Luter King održao je ispred Memorijalnog centra Abraham Linkoln čuveni govor “Imam san” (I have a dream) u kome je izrazio uverenje da će jednog dana belci i Afroamerikanci biti jednaki, te da će postojati harmonija među rasama.

“Imam san da će moje četvoro dece jednoga dana živeti u društvu u kome ih niko neće vrednovati po boji njihove kože, nego da će se prema njima ophoditi onako kako to oni svojim karakterom zasluže,” poručio je King.

Jedan od najupečatljivijih govora u američkoj istoriji imao je odlučujući uticaj na pokret za ljudska prava.

Uprkos Kingovom inspirativnom govoru, nasilje nad Afroamerikancima u južnjačkim državama je ukazivalo na otpor belog stanovništva prema idealima pravde i rasne harmonije.

To potvrđuje i eksplozija bombe u baptističkoj crkvi u Bigmingemu u državi Alabama u kojoj su poginule četiri mlade Afroamerikanke.

1964: ZAKON O GRAĐANSKIM PRAVIMA

Donet je Zakon o građanskim pravima kojim je ukinuta diskriminacija protiv rasnih i drugih manjina i segragacija u školama, na poslu i javnim ustanovama.

Usvajanje ovog zakona bila je jedna od tačaka u kampanji za predsedničke izbore Džona Kenedija (John Kennedy) 1960. godine, koji je dobio 70 odsto glasova Afroamerikanaca. Kongres je razmatrao ovaj predlog u vreme kada je Kenedi ubijen 1963.

1966: CRNI PANTERI

Izostanak primene zakonskih odredbi o jednakosti u praksi, izazvala je veliku frustraciju među Afroamerikancima što je dovelo do uspona pokreta za ostvarenje njihova prava (the Black Power movement) koji se zalagao za samoodbranu.

Naime, uvidevši da nenasilje za koje se zalagao Martin Luter King nije donelo rezultate, ovaj pokret je radikalizovao taktiku smatrajući da Afroamerikanci – umesto da traže prava od institucija bele Amerike koje su smatrali inherentno rasističkim – treba da sami uzmu to što im pripada.

Te godine je osnovana i Partija crnih pantera, čiji je cilj bilo slanje patrola u naselja u kojima žive Afroamerikanci kako bi ih zaštitili od brutalnosti belaca.

1968: UBISTVO MARTINA LUTERA KINGA

Ubistvo Martina Lutera Kinga, dobitnika Nobelove nagrade za mir, izazvalo je šok u SAD i svetu. Pogođen je na balkonu motela u Memfisu u Tenesiju.

Optuženi Džejms Erl Rej (James Ears Ray) je uhvaćen i odmah osuđen na 99 godina zatvora. Najpre je priznao ubistvo, a potom opovrgao. Mnogi smatraju da je brzina kojom je osuđen trebalo da prikrije širu zaveru u cilju Kingovog ubistva.

Likvidacija lidera afroameričkog pokreta za ljudska prava izazvala je nemire u više od sto gradova i produbila rasni jaz u zemlji.

1992: NEMIRI U LOS ANĐELESU

Četiri policajca su pretukla Afroamerikanca Rodnija (Rodney) Kinga nakon što ga je zaustavila zbog prebrze vožnje 1991. godine.

Sledeće godine policajci su oslobođeni optužbi za nasilje što je izazvalo revolt afroameričke zajednice koja je masovno izašla na ulice i sukobila se sa policijom.

U tim okršajima je poginulo oko 50 ljudi, 2.300 ranjeno, a zapaljeno je oko hiljadu zgrada. Predsednik SAD Džordž Buš stariji je poslao vojsku da pomogne u suzbijanju nereda.

Rodni je zbog povreda tužio grad i dobio skoro četiri miliona dolara odštete, dok su dvojica policajaca na ponovljenom procesu osuđeni na zatvorske kazne.

1995: MILIONSKI MARŠ U VAŠINGTONU

Cilj je bio podsticanje duhovne obnove među Afroamerikancima, zatim osećanja solidarnosti i lične odgovornosti kako bi se poboljšao njihov položaj. Organizatori su smatrali da će na taj način otkloniti i neke od stereotipa o ovoj zajednici.

U to vreme tokom kampanje američkih vlasti u “ratu protiv droge” neproprocionalni veliki broj Afroamerikanaca je osuđen. Prema navodima sajta “History” do 2000. godine više Afroamerikanaca je bilo u zatvorima nego na koledžima.

2008: BARAK (BARACK) OBAMA KAO PRVI AFROAMERIKANAC IZABRAN ZA PREDSEDNIKA SAD2013: ‘CRNI ŽIVOTI SU BITNI’

Izraz “crni životi su bitni” (Black Lives Matter) prvi put je upotrebila Alicija Garza (Alicia) kao odgovor na oslobađajuću presudu Džordžu Cimermanu (George Zimmerman), belcu sa Floride koji je prethodne godine ubio nenaoružanog Trejvona (Trayvon) Martina (17). Njegova smrt izazvala je proteste širom zemlje.

Garza je sa grupom aktivista pokrenula mrežu “Crni životi su bitni” sa ciljem “iskorenjivanja supremacije belaca i stvaranja lokalnih struktura koje bi intervenisale u slučajevima nasilja nad afroameričkih zajednicama od strane države ili samoorganizovanih grupa”.

Međutim, nastavljena su ubistva Afroamerikanaca od strane policije, što izaziva talas nezadovoljstva i proteste. Među njima su Erik (Eric) Garner u Njujorku, Majkl Braun (Michael Brown) u Fergusonu, Misuri, Tamir Rajs (Rice) u Klivlednu Ohajo, Fredi Grej (Freddie Gray) u Baltimoru i poslednji slučajevi Džordža Flojda (George Floyd) u Mineapolisu i Rejšarda Bruksa (Rayshard Brooks) u Atlanti.

Izvor

(Stavovi iznešeni u tekstu ne predstavljaju nužno stavove BalkanTimes)

You might also like
Leave A Reply

Your email address will not be published.

For security, use of Google's reCAPTCHA service is required which is subject to the Google Privacy Policy and Terms of Use.

I agree to these terms.